[латинско име] Сопхора Јапоница Л

[Извор биљке] из Кине

[Спецификације] 90%-99%

[Изглед] Жути кристални прах

Коришћени део биљке:Буд

[Величина честица] 80 Месх

[Губитак при сушењу] ≤12,0%

[Хеави Метал] ≤10ППМ

[Складиштење] Чувајте на хладном и сувом месту, држите даље од директне светлости и топлоте.

[Рок трајања] 24 месеца

[Пакет] Упаковано у папирне бубњеве и две пластичне кесе унутра.

[Нето тежина] 25 кг/бубањ

Кратак увод

Кверцетин је биљни пигмент (флавоноид). Има га у многим биљкама и намирницама, као што су црно вино, лук, зелени чај, јабуке, бобичасто воће, гинко билоба, кантарион, амерички стари и др. Чај од хељде има велику количину кверцетина. Људи користе кверцетин као лек.

Кверцетин се користи за лечење стања срца и крвних судова, укључујући „отврдњавање артерија“ (атеросклероза), висок холестерол, болести срца и проблеме са циркулацијом. Такође се користи за дијабетес, катаракту, поленску грозницу, пептички чир, шизофренију, упале, астму, гихт, вирусне инфекције, синдром хроничног умора (ЦФС), превенцију рака и за лечење хроничних инфекција простате. Кверцетин се такође користи за повећање издржљивости и побољшање атлетских перформанси.

Основна функција

1. Кверцетин може избацити слуз и зауставити кашаљ, може се користити и као антиастматик.

2. Кверцетин има антиканцерогено дејство, инхибира активност ПИ3-киназе и благо инхибира активност ПИП киназе, смањује раст ћелија рака преко естрогенских рецептора типа ИИ.

3. Кверцетин може инхибирати ослобађање хистамина из базофила и мастоцита.

4. Кверцетин може да контролише ширење одређених вируса у телу.

5, кверцетин може помоћи у смањењу уништавања ткива.

6. Кверцетин такође може бити користан у лечењу дизентерије, гихта и псоријазе

Карактеризација одговора на оштећење ДНК помоћу алгоритама за праћење ћелија и класификације ћелијских карактеристика коришћењем анализе временских интервала високог садржаја. Валтер Георгесцу ет ал (2015), ПЛоС ОНЕ хттпс://дк.дои.орг/10.1371/јоурнал.поне.0129438

Традиционално, кинетика поправке ДНК је процењена коришћењем имуноцитохемије обележавањем протеина укључених у одговор на оштећење ДНК (ДДР) са флуоресцентним маркерима у тесту фиксних ћелија. Међутим, детаљно знање о ДДР динамици у више генерација ћелија не може се добити коришћењем ограниченог броја фиксних временских тачака ћелије. Овде извештавамо о динамици жаришта индукованих зрачењем 53БП1 (РИФ) у више генерација ћелија користећи слике живих ћелија немалигних хуманих епителних ћелија дојке (МЦФ10А) које експримирају хистон Х2Б-ГФП и протеин за поправку ДНК 53БП1-мЦхерри. Користећи аутоматску екстракцију карактеристика РИФ слике и технике линеарног програмирања, били смо у могућности да окарактеришемо детаљну кинетику РИФ-а за 24 сата пре и 24 сата након излагања ниским и високим дозама јонизујућег зрачења. Анализа високог садржаја на нивоу једне ћелије преко стотина ћелија омогућава нам да прецизно квантификујемо зависност од дозе производње протеина 53БП1, нуклеарне локализације РИФ-а и кретања РИФ-а након излагања рендгенским зрацима. Користећи технике еластичне регистрације засноване на нуклеарном узорку појединачних ћелија, могли бисмо описати кретање појединачног РИФ-а прецизно унутар језгра. Показујемо да се поправка ДНК дешава у ограниченом броју великих домена, унутар којих се формирају више малих РИФ-ова, спајају и/или решавају насумичним кретањем према нормалном закону дифузије. Показује се да се формирање великих жаришта углавном дешава спајањем мањих РИФ-а, а не растом појединачног фокуса. Процењујемо величину домена за поправку од 7,5 до 11 µм2 са максималним бројем од ~15 домена по МЦФ10А ћелији. Овај рад такође наглашава ДДР који су специфични за дозе веће од 1 Ги, као што је брзо повећање протеина 53БП1 у језгру и стопе дифузије жаришта које су знатно брже него за спонтано померање жаришта. Претпостављамо да спајање РИФ-а одражава „напрегнут” процес поправке ДНК који је узет ван физиолошких услова када се одједном појави превише ДСБ-а. Високе дозе јонизујућег зрачења доводе до спајања РИФ-а у домене за поправку, што заузврат повећава близину ДСБ-а и погрешно поправљање. Такав налаз стога може бити критичан за објашњење супралинеарне зависности од дозе за хромозомско преуређење и ћелијску смрт мерену након излагања јонизујућем зрачењу.

Ћелијски зидови микроалги су направљени од полисахаридног алгината који се може загрејати и пресовати да би се добила пластика високе чврстоће, која је такође биоразградива. Ево неколико примера производа направљених од овог материјала.