[Латинско име] Рходиола Росеа

[Извор биљке] Кина

[Спецификације] Салидрозиди: 1%-5%

Росавин: 3% ХПЛЦ

[Изглед] Смеђи фини прах

[Плант Парт Усед] Роот

[Величина честица] 80 Месх

[Губитак при сушењу] ≤5,0%

[Хеави Метал] ≤10ППМ

[Складиштење] Чувајте на хладном и сувом месту, држите даље од директне светлости и топлоте.

[Пакет] Упаковано у папирне бубњеве и две пластичне кесе унутра.

[Шта је Рходиола Росеа]

Рходиола Росеа (позната и као арктички корен или златни корен) је члан породице Црассулацеае, породице биљака пореклом из арктичких региона источног Сибира. Рходиола росеа је широко распрострањена у арктичким и планинским регионима широм Европе и Азије. Расте на висинама од 11.000 до 18.000 стопа изнад нивоа мора.

Постоје бројне студије на животињама и епруветама које показују да родиола има и стимулативни и седативни ефекат на централни нервни систем; побољшати физичку издржљивост; побољшава функцију штитне жлезде, тимуса и надбубрежне жлезде; штити нервни систем, срце и јетру; и има антиоксидативна и антиканцерогена својства.

[функција]

1 Јачање имунитета и одлагање старења;

2 Отпор на зрачење и тумор;

3 Регулисање нервног система и метаболизма, ефикасно ограничавање меланхоличног осећаја и расположења и унапређење менталног статуса;

4 Заштита кардиоваскуларних, дилатирајућих коронарних артерија, спречавање коронарне артериосклерозе и аритмије.

Стевија користи и штети.
Вековима су Индијанци Гуарани из данашњег Бразила и Парагваја користили неке врсте стевије у својој храни, посебно Стевиа ребаудиана, коју су звали ка'а хе'е („слатка трава“) као заслађивач у мате и другим лековитим чајевима. , за лечење горушице и других болести. Недавно је стевија као заслађивач добила нову пажњу због повећаних потреба за исхраном са ниским садржајем угљених хидрата и шећера. У Јапану се широко користи као заслађивач, ау САД и Канади се користи као додатак храни. Медицинска истраживања су такође показала добре резултате за коришћење стевије за лечење гојазности и хипертензије.

Године 1931. француски хемичари М. Бридел и Р. Лавиеилле изоловали су гликозиде из стевије, који стевији дају слатки укус. Екстракти, названи стевиозиди и ребаудиозиди, показали су се 250-300 пута слађи од сахарозе. Осећај слаткоће за стевију се јавља спорије од обичног шећера, али траје дуже. Међутим, посебно у високим концентрацијама, може имати горак укус или остатке сладића. Стевија не утиче значајно на количину глукозе у крви и из тог разлога је индикована особама које пате од дијабетеса и других дијета са угљеним хидратима.

Почетком 1970-их, Јапанци су почели да узгајају стевију као алтернативу вештачким заслађивачима као што су цикламат и сахарин, за које се сумњало да садрже карциногене. Листови биљке, њихов водени екстракт и изоловани стевиозиди се обично користе као заслађивачи. Комерцијална употреба стевије у Јапану је настављена од 1977. године, а користи се у прехрамбеним производима, безалкохолним пићима и у облику стоке. 40% укупног тржишта стевије је у Јапану – више него било где другде.

Данас се стевија узгаја и широко користи у храни у источној Азији, укључујући Кину (од 1984), Кореју, Тајван, Тајланд и Малезију; може се наћи и у Сент Китсу и Невису, Јужној Америци (Бразил, Парагвај и Уругвај), Израелу, Украјини и јужној Русији. Кина је највећи извозник екстракта стевије - стевиозида.

Године 1985. објављена је научна студија у којој се наводи да је стевиол (индустријски дериватни назив за стевиозиде и ребаудиозиде, две компоненте стевије) мутаген (тј. агенс који изазива мутације) и, као резултат, канцероген. Закључак је направљен на основу проучавања јетре лабораторијских пацова. Међутим, ова студија је критикована на основу тога што је поступак спроведен на начин да чак и дестилована вода делује мутагено. Даља истраживања су показала опречне резултате: неки експерименти на животињама су показали токсичност и штетне ефекте екстракта, који је идентификовао стевију као слаб мутаген; док су други експерименти утврдили да је то безбедан производ. Иако је недавни научни рад коначно закључио да је стевија безбедна, америчке агенције за безбедност хране и лекова (углавном Управа за храну и лекове, или ФДА) су изразиле забринутост због токсичности стевије на основу недостатка коначних налаза истраживања.

Светска здравствена организација (СЗО) је 2006. године спровела свеобухватну процену недавних експерименталних студија на животињама и људима о стевиозиду и стевиолу и закључила: „стевиозиди и ребаудиозиди А су негенотоксични ин витро и ин виво, генотоксичност стевиола и неких његових оксидативних агенаса деривати, изражени у лабораторијским условима, нису откривени у природним условима“ (енг. „стевиозид и ребаудиозид А нису генотоксични ни ин витро ни ин виво и да генотоксичност стевиола и неких његових оксидативних деривата ин витро није изражена ин виво“ ) . Извештај такође није пронашао доказе о карциногености. У извештају се даље наводи: „стевиозид је показао неке доказе о фармаколошким ефектима код пацијената са хипертензијом или дијабетесом типа 2“ и наводи да би даља истраживања требало да одреде одговарајућу дозу супстанце.

На основу сајта: хттпс://ввв.неболеем.нет/стевија.пхп

Неколико власти је потврдило безбедност Стевије, укључујући Америчку Управу за храну и лекове (ФДА), Европску управу за безбедност хране (ЕФСА), Хеалтх Цанада и Заједничку организацију за храну и пољопривреду Уједињених нација/Светске здравствене организације Стручни комитет за храну Адитиви (ЈЕЦФА). Сазнајте више на ввв.стевиабенефитс.орг.