[Латинско име] Зингибер Оффициналис

[Спецификација] Гингероли 5,0%

[Изглед] Светло жути прах

Коришћени биљни део: корен

[Величина честица] 80Месх

[Губитак при сушењу] ≤5,0%

[Хеави Метал] ≤10ППМ

[Складиштење] Чувајте на хладном и сувом месту, држите даље од директне светлости и топлоте.

[Рок трајања] 24 месеца

[Пакет] Упаковано у папирне бубњеве и две пластичне кесе унутра.

[Нето тежина] 25 кг/бубањ

[Шта је ђумбир?]

Ђумбир је биљка са лиснатим стабљикама и жућкасто зеленим цветовима. Зачин од ђумбира долази из корена биљке. Ђумбир је пореклом из топлијих делова Азије, као што су Кина, Јапан и Индија, али се сада узгаја у деловима Јужне Америке и Африке. Такође се сада узгаја на Блиском истоку да се користи као лек и уз храну.

[Како то функционише?]

Ђумбир садржи хемикалије које могу смањити мучнину и упалу. Истраживачи верују да хемикалије делују првенствено у желуцу и цревима, али могу да делују и на мозгу и нервном систему да контролишу мучнину.

[функција]

Ђумбир је један од најздравијих (и најукуснијих) зачина на планети. Препун је хранљивих материја и биоактивних једињења која имају моћне предности за ваше тело и мозак. Ево 11 здравствених предности ђумбира које су подржане научним истраживањима.

1. Ђумбир садржи Гингерол, супстанцу са снажним лековитим својствима
2. Ђумбир може да лечи многе облике мучнине, посебно јутарњу мучнину
3. Ђумбир може смањити бол и бол у мишићима
4. Анти-инфламаторни ефекти могу помоћи код остеоартритиса
5. Ђумбир може драстично смањити шећер у крви и побољшати факторе ризика од срчаних болести
6. Ђумбир може помоћи у лечењу хроничне пробавне сметње
7. Ђумбир у праху може значајно смањити менструални бол
8. Ђумбир може смањити ниво холестерола
9. Ђумбир садржи супстанцу која може помоћи у превенцији рака
10. Ђумбир може побољшати функцију мозга и заштитити од Алцхајмерове болести
11. Активни састојак ђумбира може помоћи у борби против инфекција

Стевиа ребаудиана је опште позната као Мадху Тулси. Ово се широко узгаја због слатких листова. Стевија и сунцокрет припадају породици астерацеае. Слатка биљка Стевија постаје главни извор природног заслађивача као алтернатива шећера. Брзо замењује хемијске заслађиваче као што су Спленда, сахарин и аспартам. Биљка је пореклом из тропских и суптропских региона Северне Америке и Јужне Америке. Постоји око 240 врста рода Стевиа. Широко се узгаја у земљама попут Бразила, Колумбије, Парагваја и Венецуеле. У Венецуели се користи преко 1500 година. Листови стевије су 20-25 пута слађи од нормалног шећера. Екстракт стевије Ребаудиосиде-А је око 300-400 пута слађи од нормалног шећера. Дуго се осећала и слаткоћа стевије.
Развија се добро тржиште за стевију у земљи и иностранству. Ово је трачак наде за дијабетичаре. Пошто је природни извор заслађивача. Такође се користи за лечење гојазности и пацијената са високим нивоом шећера у крви. Не долази до повећања нивоа шећера након конзумирања стевије као заслађивача као замене нормалног шећера. Замена и пресађивање
Од наредних година неке биљке ће одумирати због различитих разлога, те празнине треба одмах попунити добро развијеним садницама. У зависности од типа земљишта и начина управљања, продуктивност ће опасти након 5 година и то треба заменити новим засадима.
Пенџаб, Харијана, Мадја Пардеш, Тамил Наду……

Шта је БИОПОЛИМЕР? Шта значи БИОПОЛИМЕР? БИОПОЛИМЕР значење – БИОПОЛИМЕР изговор – БИОПОЛИМЕР дефиниција – БИОПОЛИМЕР објашњење – Како се изговара БИОПОЛИМЕР?

Извор: чланак Википедиа.орг, прилагођен под хттпс://цреативецоммонс.орг/лиценсес/би-са/3.0/ лиценцом.

Биополимери су полимери које производе живи организми; другим речима, то су полимерни биомолекули. Пошто су полимери, биополимери садрже мономерне јединице које су ковалентно везане да формирају веће структуре. Постоје три главне класе биополимера, класификоване према коришћеним мономерним јединицама и структури формираног биополимера: полинуклеотиди (РНК и ДНК), који су дугачки полимери састављени од 13 или више нуклеотидних мономера; полипептиди, који су кратки полимери аминокиселина; и полисахариди, који су често линеарно везане полимерне структуре угљених хидрата.

Целулоза је најчешће органско једињење и биополимер на Земљи. Око 33 одсто свих биљних материја је целулоза. Садржај целулозе у памуку је 90 одсто, код дрвета је 50 одсто.

Главна дефинитивна разлика између биополимера и синтетичких полимера може се наћи у њиховим структурама. Сви полимери су направљени од понављајућих јединица које се називају мономери. Биополимери често имају добро дефинисану структуру, иако то није дефинишућа карактеристика (пример: лигноцелулоза): Тачан хемијски састав и редослед у коме су ове јединице распоређене назива се примарна структура, у случају протеина. Многи биополимери се спонтано савијају у карактеристичне компактне облике (видети такође „преклапање протеина” као и секундарну структуру и терцијарне структуре), који одређују њихове биолошке функције и на компликован начин зависе од њихових примарних структура. Структурна биологија је проучавање структурних особина биополимера. Насупрот томе, већина синтетичких полимера има много једноставније и насумичније (или стохастичке) структуре. Ова чињеница доводи до дистрибуције молекуларне масе која недостаје у биополимерима. У ствари, како се њихова синтеза контролише процесом усмереним на шаблон у већини ин виво система, сви биополимери неког типа (рецимо један специфични протеин) су сви слични: сви садрже сличне секвенце и број мономера и стога сви имају иста маса. Овај феномен се назива монодисперзност за разлику од полидисперзности која се среће у синтетичким полимерима. Као резултат, биополимери имају индекс полидисперзности 1.

Конвенција за полипептид је да се наведу остаци његових саставних аминокиселина како се јављају од амино краја до краја карбоксилне киселине. Остаци аминокиселина су увек повезани пептидним везама. Протеин, иако се колоквијално користи за означавање било ког полипептида, односи се на веће или потпуно функционалне облике и може се састојати од неколико полипептидних ланаца као и од појединачних ланаца. Протеини се такође могу модификовати тако да укључују непептидне компоненте, као што су сахаридни ланци и липиди.

Конвенција за секвенцу нуклеинске киселине је да се наведу нуклеотиди онако како се јављају од 5′ краја до 3′ краја полимерног ланца, где се 5′ и 3′ односе на нумерисање угљеника око прстена рибозе који учествују у формирању фосфатне диестарске везе ланца. Такав низ назива се примарна структура биополимера.

Биополимери на бази шећера су често тешки у погледу конвенције. Полимери шећера могу бити линеарни или разгранати и обично су спојени гликозидним везама. Тачан положај везе може варирати, а оријентација повезујућих функционалних група је такође важна, што резултира ?- и ß-гликозидним везама са нумерацијом која дефинише локацију повезујућих угљеника у прстену. Поред тога, многе јединице сахарида могу бити подвргнуте разним хемијским модификацијама, као што је аминација, и чак могу формирати делове других молекула, као што су гликопротеини.